Mora da sam tog dana bila dobro raspoložena - jer tog dana sam pitala svekrvu želi li ljetovati s nama. Nemojte me krivo shvatiti, volim svoju svekrvu (najveća joj je mana što iz njene kuće ne možeš izaći bez bar tri tupperware posude pune hrane i što se puno sekira), ali ne volim ljetovati ni s kim. Muža i djecu još nekako istoleriram (šalim se, a možda i ne šalim), ali nema na ovom svijetu baš puno ljudi s kojima bih rado boravila u malom prostoru desetak dana. Nema ni puno ljudi koji bi doista htjeli sa mnom provesti to vrijeme u tom prostoru, da si ne lažemo. I meni je to OK, za druge ne znam. Svaki čovjek ima svoj ritam i na godišnjem odmoru tom ritmu želi ugoditi, to je, uostalom, razlog zašto se ljudi vjenčaju s jednom osobom, i to baš onom koju će rado povesti na more.
Dakle, sad smo to ustanovili. Mi na moru sa svekrvom i svekrom. Mi i djeca koja imaju tantrume i stalno nešto žele ("Bako, želim sladoled! "Djede, želim se voziti na vrtuljku!", "Djede, prenesi me iz mora do ležaljke!" i dr.) s bakom i djedom na moru.
Mislila sam da će mi smetati što ta svekrva stalno nešto kuha, što opere suđe brže nego što ja trepnem, što sjedi u plićaku dok se Juraj igra s kamenčićima, što vodi Franku da hrani ribice, što mogu otići s mužem u shopping nasamo, što mogu piti kavu i čitati knjigu na miru... Ma šta ja pričam! Ništa mi nije smetalo! Žena me razmazila, a bilo mi je i predivno vidjeti djecu da dijele ovo posebno iskustvo s bakom i djedom, tu iskrenu radost što smo svi zajedno!
Dakle, bilo je mi ovo ugodnih par dana, sa svekrvom, na moru. Znam, i ja sam iznenađena. Please, nemojte nikome reći.
Primjedbe
Objavi komentar
Speak up! :)